Sopstveni Antihrist

Sopstveni Antihrist

A Story by Misty_Prophet
"

“Monsters are real, and ghosts are real too. They live inside us, and sometimes, they win.”― Stephen King

"

Da li je ona dobro?” Socijalni radnik zabrinuto pogleda medicinsku sestru.
“Da. Takva je već danima... Nasrće na svakog ko joj se približi, a inače udara jastuke.”
“Znate li šta joj se desilo?”
“Niko nije hteo da nam kaže. Znam samo da je doživela veliku traumu.”
“Da.” Rekao je tiho, gledajući devojku iza neprobojnog stakla. “Doživela je veliku traumu. Traumu koja uključuje porodični masakr.”

***
Zurila je u svoj odraz u ogledalu. Bilo je nečeg zlog u njemu. Izgledala je kao duh u beloj spavaćici. Kada je postala tako bleda u licu? Posmatrala je svoje tamne podočnjake, crnu raščupanu kosu i tup pogled svetlo plavih očiju. Nije spavala sedam dana zaredom. Gadila se sama sebi. Skupila je šaku u pesnicu i udarila u centar ogledala. Sa nevericom je gledala u svoj odraz koji se smeškao. Poskočila je unatrag i kako je sklonila šaku sa ogledala, veliki komadi stakla se odvališe i prosuše u paramparčad. Ruka joj je pulsirala od bola. Išla je unazad sve dok nije stigla do zida. Tada je skliznula uz njega i sklupčala se na podu. Belo je pogledala ruku iz koje su virili komadi stakla. Iščupala je veće komade, one koje je mogla videti. Krv je liptala iz rane u ogromnim količinama. Na trenutak je pomislila kako je možda pogodila neku venu, jer je bilo previše krvi za takvu ranu. Ustala je na nestabilne noge i iz ormarića izvadila zavoj. Namotala ga je oko šake, ali je za par trenutaka on bio potpuno natopljen krvlju. Pogledala je ka mestu gde je stajalo ogledalo i sada je tu bilo samo par tvrdoglavih komada stakla. Teskoban osećaj zla se smanjio, ali je nije napustio. Obukla se za školu i navukla rukavice. Nešto još uvek nije bilo u redu. Kao da je nešto stajalo u pozadini njenog uma, ali je bilo zaštićeno velom magle, koji samo što ne postane proziran, ali nekako još uvek odoleva. Izašla je na ulicu i krenula ka školi. Bilo je šest sati ujutro i nigde u okolini nije bilo ljudi u tom polumraku. Činilo se da je svet utihnuo. Nije se čula nijedna ptica, nijedan pas, nijedan cvrčak, nijedna kola... Postojala je samo apsolutna tišina, okružena lošim predosećajem. Stala je u pola koraka. Bilo je tu! Ta misao koja je prati čitavo jutro. Pojavila se i zatim ponovo stidljivo sakrila u svoj siguran kutak njenog uma. Zatvorila je oči, pokušavajući da se fokusira na redosled misli koji je uslovio pojavu misterioznog otkrovenja. Ništa se nije desilo. Nije uspevala da se fokusira, jer sve što je videla kada zatvori oči, bila je krvavo crvena boja. Nešto je nagovorilo da se okrene i pogleda u svoju zgradu. Tamo, medju prozorima drugog sprata, medju prozorima njenog stana, stajalo je lice, od kojeg je ispustila krik. Bilo je pepeljasto sive boje, izduženo i deformisano. Umesto očiju, zjapile su dve crne rupe, a usta su bila iskrivljena kao kod nekog strašila.


Vrisnula je, očajnički gledajući oko sebe, ne znajući koga da pita za pomoć. U pozadini uma je znala da se mora vratiti u stan. Nesto je snazno vuklo, nekim nevidljivim koncima, ka mestu gde je znala da je ceka nepojmljivi uzas. Čudovište je nestalo iza zavese i polako je paraliza napuštala njeno telo. Ne razmišljajući, pojurila je ka ulazu zgrade, prebirajući po torbi u potrazi za ključevima. Ruke su joj drhtale i kada je napokon pronašla ključ, imala je problema da pogodi bravu. Trčala je uza stepenice, skoro letećim korakom. Ponovo je imala problema sa ulaznim vratima od stana. Sada se tresla gotovo čitavim telom, dok je oprezno stupala korak po korak kroz hodnik. Krvavi otisci šaka su se nalazili po zidovima, razni crteži i poruke. Prišla je jednom otisku ruke i stavila svoju šaku pored. Bile su skoro iste veličine. Strah joj se popeo u grlo, koje se grčevito steglo i otežalo njeno disanje. Trnci su joj prolazili kožom. Jeza joj se provlačila kosom. Užasan smrad je gonio na povraćanje. Uprkos svemu, ona je išla napred, prolazeći krvave svodove i dovratke. U dnevnoj osbi nije bilo nikoga. Zavesa se njihala, a na njoj je stajao jedan crveni otisak dlana. I tu je sve bilo prošarano krvlju. Vrata spavaće sobe njenih roditelja su stajala odškrinuta. Prišla je i gurnula ih. Otvorila su se uz škripanje, puštajući nepojmljivu količinu užasa u njen um. Tela su bila iskasapljena do granice neprepoznatljivosti, rasečenih udova, izva'enih organa i na nekoliko mesta oguljene kože. Soba je bila u potpunosti okupana u crveno. Htela je da vrišti, ali nije mogla jer joj je grlo bilo stegnuto u grču. Htela je da pobegne odatle, ali su noge odbijale da je poslušaju. Na podu je tada videla delove ogledala koje je razbila to jutro i znala je da su njeni roditelji iskasapljeni tim odlomcima. Zateturala se unazad i uspela da skloni pogled sa leševa. Izašla je u dnevnu sobu, ljuljajući se na nogama. Povratila je tada, samo zelenu kiselinu, jer nije doručkovala. Najednom se osetila izuzetno slabom i pala je na kolena. Pokušala je da puzi ka izlazu iz stana. Vid joj se mutio i ponovo je osećala mučninu. Nešto je krcnulo pod njenom desnom rukom. Još jedno krvavo parče ogledala. Parče je bilo izuzetno veliko i kako ga je podigla u ruke, mogla je videti svoj odraz. Ali, umesto mlade devojke, tamnih podočnjaka ispod nebesko plavih očiju, videla je masku užasa iz noćnih mora. Isto ono lice koje je stajalo na prozoru. To nije mogla biti ona. Bacila je komad ogledala u zid, dok joj se stravično gnušanje od sebe, uvlačilo u kosti. Vrištala je na sav glas, sve do iznemoglosti, kada se onesvestila.

***

“Ona se seća svega?” Medicinska sestra upita radoznalo.

“Nismo sigurni. Teško je utvrditi, pošto izgleda da više ne ume normalno razgovarati.”

“Ko je pronašao tog dana?”

“Policajci su je pronašli, nakon što su susedi prijavili neobično dug vrisak. Ležala je na podu hodnika, u odeći potpuno natopljenoj krvlju.”

“Jadnica...” Rekla je tiho, zagledana u devojku crne kose koja je udarala glavom o zid obložen jastucima. “Preživeti tako nešto...”

“Nisam vam rekao glavnu stvar.”

Sestra se upitno okrenu ka njemu.

“Ona je to učinila...”

Zaprepašćen pogled sestre je lutao od socijalnog radnika do devojke i natrag.

“Nemoguće!”

“Moguće. Devojka pati od retkog oblika šizofrenije. Stvarnost koju ona vidi je izuzetno iskrivljena.”

“Ali, ona izgleda tako nevino...” Protestvovala je sestra.

“Baš kao ona, ni vi ne treba da verujete svemu što vidite.”

“Šta će se sa njom desiti?”

“Provešće život u ovakvoj ćeliji, daleko od sveta kojeg bi mogla povrediti svojim vizijama.”

“To nije nikakav život...” Rekla je sestra više sebi nego svom sagovorniku.

***

Medicinska sestra je raznosila hranu pacijentima mentalne bolnice. Naišla je na ćeliju obloženu jastucima, u kojoj je trebala biti misteriozna devojka plavih očiju. Gledala je kroz staklo na vratima, ali nije mogla videti pacijentkinju. Skakutala je oko prozorčića, pokušavajući da sagleda sve ćoškove, ali nije uspela da je pronadje pogledom. Znala je za turobnu prošlost te devojke i nevoljno se odlučila da otključa ćeliju i udje unutra. Devojka je bila sklupčana  u ćošku. Rukama je obuhvatila kolena i spustila glavu na ruke. Trazala se u jednakim intervalima i sestra je shvatila da devojka plače. Prišla je i spustila tacnu sa hranom na pod. Pomazila je po gustoj crnoj kosi.

“Dušo, nemoj da plačeš...” Posmatrala je zabrinutim očima.

Glava devojke se polako podigla, ali joj oči nisu bile suzne. Štaviše, ona se smejala. Imala je lepo lice, ali je sa tim osmehom delovala demonski. Sestra je bila hipnotizirana plavim pogledom i napravila je grešku što odmah nije napustila ćeliju.

“Da li su ti rekli šta sam uradila?” Gledala je pogledom iskosa, zlobno se smeškajući.

Zenice su joj bile neobično sitne, a plave oči toliko svetlo, da su bile skoro bele. Sestra je ustala, shvatajući da gleda samom djavolu u lice. Krenula je unazad, ka vratima, ali je devojka bila nevidjeno brza. Obrušila se na sestru i počela da je grize i tako otkida velike komade kože. Bila je neobično snažna i sestra je grabila rukama kroz vazduh, pokušavajući da se oslobodi. Krv je izrazitom brzinom natapala tlo ispod njih dve. Sestra je vrištala od straha i bola. Za par trenutaka, pojavili su se stražari na vratima. Bacili su se na ledja devojčice, svaki je držeći za ruku. Sestra je puzila ka izlazu i druge uplašene sestre je prihvatiše i pridigoše na noge. Lice devojke je bilo umrljano crvenom lepljivom krvlju i ona je oblizivala usne dok je gladno gledala svoj plen.

“Ja sam slobodna!” Skičala je, pogleda prikovanog za medicinsku sestru u ranama.

“Slobodna sam!” Zabacila je glavu unazad i počela ludački da se smeje.

***

Medicinska sestra se trgnu. Bila je mrkla noć i ona se nalazila u svom kupatilu, naslonjena na lavabo. Prošlo je sedam dana od incidenta u bolnici i čitavu tu nedelju, nije uspela da zaspe. Pila je tablete, ali nijedna nije delovala. Nosila je strah u srcu i zlokoban predosećaj je nije napuštao. Podigla je pogled i videla odraz u ogledalu. To nije bila ona...

© 2012 Misty_Prophet


Author's Note

Misty_Prophet
English version coming soon :)

My Review

Would you like to review this Story?
Login | Register




Request Read Request
Add to Library My Library
Subscribe Subscribe


Stats

415 Views
Added on October 12, 2012
Last Updated on October 18, 2012
Tags: srpski, horor, demon, djavo, devojka, mentalna bolnica, masakr

Author

Misty_Prophet
Misty_Prophet

Serbia



About
Hi, call me Jay :D I'm an uprising writer from Serbia and my favorite genre is thriller/horror. My favorite writer is Carlos Ruiz Zafón. Please read something of his, his writing style is am.. more..

Writing